Раваница

Тама око шест и по прохујалих векова прекрила је имена његових неимара као и тачне године почетка и краја величанственог првог примера моравске школе архитектуре и задужбине светога кнеза Лазара, близу истоимене речице и подно Кучаја, у којој почивају његове мошти.

Грађена је од камена и опеке у наизменичним редовима један према три, са широким спојницама малтера, поделом фасаде полуколонетама и кордонским венцима, са розетама и богатом, плитком декоративном пластиком у врпчастом преплету на прозорима и порталима, црвено белим шаховским пољима засведеним полукружним архиволтама.

Верује се да је међу сликарима Раваничиних фресака, нажалост не најбоље сачуваним, био и Константин зограф. Низ рушења и паљења није јој, на срећу, битније изменио првобитни изглед; јеромонах Стефан, који се 1717. године вратио из Сент Андреје, где је избегао заједно са Чарнојевићем, обновио ју је по сећању, а једино је новој припрати дао свој лични печат.