Војвода Живојин Мишић

Када му је 1885, пошто се тешко разболео, наређено да преда батаљон и оде на лечење капетан Мишић је оштро узвратио: „Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете га ми одузети само силом оружија”. Његову самовољу одлично је упознао и војвода Путник који је свог помоћника овако окарактерисао: „Пословима рукује опрезно, а изводи их дрско. Има потребну одлучност у стварима где не сме бити колебања. Иако јак индивидуалиста, не искаче из круга делатности док саме прилике на то изазову. Мишић је велики оптимиста; чак ни у најцрњим приликама не губи веру и наду у побољшање ситуације“. Умео је Мишић да игнорише и заповести врховне команде, па и наређења Франше д’Епереа, главног савезничког команданта у Великом рату, и увек се показивало да су његове одлуке биле исправне.

Рођеном као тринаесто дете у породици, под неком шљивом у селу Струганик, пало му је на терет и да буде исмеван због свог порекла, али су на крају Мишићеви ратни подвизи постали предмет изучавања на војним академијама широм света. Једно од безброј признања изрекао је и председник енглеске владе Лојд Џорџ: „Солунском офанзивом задат је смртни ударац Централним силама… Срби, које је предводио један од најталентованијих генерала овога рата, војвода Мишић, извели су пробој фронта са неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овога рата…“

Бесмртни успеси на бојним пољима, посебно на Церу, а још и више на Колубари, где је тешко поразио и понизио аустријског освајача, некако се логично допуњују бурном, нимало романтичном личном животном причом. И само школовање на Војној академији, где касније постаје професор, било је привремено прекинуто ратом; после Мајског преврата завереници су га удаљили из армије; реактивиран је, па по Другом балканском рату опет пензионисан, да би 1914. поново обукао униформу; падао је у тешко сиромаштво и дугове, заједно са својом децом и супругом католичке вере, која се за њега удала против очеве воље, па се опет финансијски уздизао; бивао је лажно оптуживан и игнорисан од својих дојучерашњих другова и сабораца. Но, када је 1921. умро од едема плућа на многим кућама у Београду истакнуте су црне заставе, а радње у центру кроз који је пролазила погребна поворка биле су затворене.