Мајор Драгутин Гавриловић

„Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју“, посведочио је за историју један од Гавриловићевих потомака говорећи о томе како је српски пуковник и носилац низа највећих одликовања не само одбио да након четири године проведене у немачком логору из њега изађе као први, него је и инсистирао да то учини као последњи.

Претходно је овај носилац највећих војних одликовања показивао шта су јунаштво, патриотизам и официрска част и одбијањем чина генерала и места министра одбране које му је понудио Душан Симовић после мартовког пуча, па поноситим држањем пред врховном командом која на њега није гледала са симпатијама, а још више на Брегалници, на Колубари и Ветернику, али изнад свега као тридесеттрогодишњи мајор који је 7. октобра 1915. на Доњем граду својим војницима, браниоцима Београда које је повео у јуриш на далеко надмоћније Аустријанце одржао легендарни говор:

„Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Рањен у руку и врат, оперисан је у Чачку и после само три недеље се на свој захтев поново нашао на фронту.