Кнез Михаило Обреновић

Дуго се није знало да је стихове под насловом Што се боре мисли моје, на које је музику најпре компоновао Алојз Калауз, а касније Корнелије Станковић, други син Милошев и Љубичин заправо посветио својој тајној љубави Катарини из рода Карађорђевића, чије ће га присталице мучки лишити живота у Кошутњаку 1868. године. Прва од две кнежеве владавине завршила се буном након које је овај просвећени апсолутиста, који је основао Народни музеј и Народно позориште и био мецена познатим књижевницима и песницима, прешао најпре у Банат, а потом у Беч, где је имао велико имање. Путујући по Европи изгнани кнез стицао је образовање и драгоцена познанства с владарима и другим истакнутим личностима оног времена, а дружио се и са српским великанима – Вуком, Ђуром Даничићем и Бранком Радичевићем.

Да на трон није хтео да се врати силом потврђује и једно писмо које је упутио својим саветницима: „Нећу ја преко лешева браће своје да се пењем на престо српски, већ кад би то било суђено, рад би био да због доласка мога тамо нико не заплаче, него свако да ми се обрадује“. И заиста, у Београд је поново дошао тек вољом Светоандрејске скупштине, а поверење је оправдао тако што укида турски устав, успева да дипломатским путем издејствује „Ферман о градовима “, један од најважнијих корака у осамостаљивању од Турске, да уреди народну војску и ојача везе с околним балканским земљама. Живео је за ослобођење и уједињене свог народа и модерну Србију.

Приликом атентата, у покушају да заштити кнеза, страдала је и Анка Константиновић, његова сестра од стрица, а лакше је рањена њена ћерка Катарина, према којој је Михаило гајио прејака осећања, док је Светозар, син Илије Гарашанина, пао са коња и изгубио свест. Ускоро су сви завереници били стрељани, а кнежево тело је сахрањено у Саборној цркви у Београду. Остало је за историју да су му последње речи биле: „Дакле, истина је“ и да их је изговорио на француском језику.