Деспот Стефан Лазаревић

Петсто година по његовој изненадној смрти у лову код места Црквине близу Младеновца, син наследник Лазарев, син Миличин и муж Јелене ђеновљанског рода СПЦ канонизује српског кнеза, па потом деспота и једног од најславнијих европских витезова Реда змаја. Да ли су његове мошти сачуване у Манасији или Копорину, такође владаревој задужбини, није разрешено јер су историјски извори у несагласју с ДНК анализама.

Своју државничку и дипломатску мудрост потврдио је и добијањем за Србију великих поседа у Босни, Средишњој Угарској, Војводини (са Земуном, Митровицом и другим местима) и другде, те уједињењем српских области и проглашавањем Београда престоницом, док је војничком вештином и храброшћу на бојном пољу успео да задиви и самог Тамерлана. Но, вечно ће остати упамћен и као личност изузетног образовања и умних способности: као оснивач Ресавске школе, сакупљач аутор Слова љубве, Похвале кнезу Лазару и других дела, зналац грчког (језика и филозофије), латинског и старословенског и сакупљач вредних књига и текстова, али не из таштине, него зато што је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању“.

Деспот је „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски“, записује преводилац библијскеЧетири књиге о царевима.