Project Description

Цар Лазар Хребељановић

 

Златни крст Христов који је Лазар свагда носио око врата сачувао му је живот од подмуклог ударца ножем који му је изненада нанео један од слугу великаша Николе Алтомановића када му је честити и мирољубиви кнез ненаоружан дошао на разговор не би ли одбранио своје земље, међу којима беху и Ново Брдо, Топлица и Рудник, као и Браничево и Мачва са Београдом. Оштроумни, благочестиви и побожни Лазар из Прилепца крај Новог Брда, чији је отац био великаш Лазар Прибац Хребељановић, миљеник Душана Силног, беше и сам царев миљеник; на његовом је двору у Скопљу провео младе године, а потом се узвисио и као најоданији човек младога цара Уроша Нејаког, коме је помагао у настојањима да се уједини разбијено царство. Душан му за жену даде Милицу, своју рођаку из лозе Немањића, са којом он доби пет кћери и три сина, и произведе га у војводу и кнеза под чију владавину доспеше Ново Брдо, Топлица и Рудник, као и Браничево и Мачва са Београдом.

Но кнез ускоро премести своју престоницу у Крушевац у Моравској области, где подиже Лазарицу и Раваницу, уз многе друге цркве и манастире, болнице, народне школе и сиротишта које је саградио, а успе и да измири Српску патријаршију са оном у Цариграду. Када Душан изненада умре 1355. године, предводећи своју војску с намером да заустави хорде иноверних које су надирале са југа, и када 1371. хришћанска војска би разбијена на Марици, „толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше”.

Иако су већ били покорили Сер, Софију и Солун, а 1386. и Ниш, Турци под Муратом I избегоше већи сукоб са војском Лазаревом код места Плочник на Топлици једну годину касније, и започеше припреме за одсудну битку, док се међу српским старешинама обновише стари раздори. Окупљена код Крушевца и издана од многих, српска војска се причести код Самодреже цркве и крену на Косово „за крст часни и слободу златну“… Сам Лазар „имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена“. На крају Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову.