Цар Душан Силни

Премда је на фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији приказан са светачким ореолом, Стефан Урош IV Душан, назван Силни како због својих успеха на бојном пољу, тако и због свог оријашког стаса, један је од само тројице владара из династије Немањића којега Црква није канонизовала, а међу више-мање уверљивим разлозима наводи се и тај да је починио неопростиви преступ тако што се исред страшне „црне смрти“ повукао на Свету Гору заједно са својом женом Јеленом. Но, на цара је пала и по свој прилици недовољно утемељена сумња да је одговоран за смрт свога оца Стефана Дечанског, коме је преотео престо 1331. године; уосталом, у његовом сопственом Законику стоји и ово: Ко се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу.

Званична историја о њему говори као о освајачу у чијем је времену Србија проширила своје границе до највећих даљина, нарочито ка југу и ка истоку, али је он под собом имао и Босну и Београд, док му је Дубровник плаћао годишњи данак од петсто перпера, уз претходно исплаћених осам хиљада; она алтернативна у Душану види само великог ослободиоца Србије. Већ са четрнаест година био је краљевић који је управљао Зетом, а у бици код Велбужда, у којој је војску предводио заједно с оцем, тешко је поразио бугарског непријатеља и цару Михајлу III одсекао главу.

Угаре је прогнао преко Саве и током две деценије присвајао или враћао територије које су биле под Византијом, а сматрало се и да му је крајњи циљ да уђе у Константинопољ, само што за такав поход није имао довољно јаку флоту. Од 1344. почињу и озбиљнији сукоби са Турцима и можда би историја била другачија да цара неких десет година касније није снашла изненадна смрт. Сахрањен је у манастиру Светих архангела крај Призрена, а данас почива у Цркви светог Марка у Београду.