Војвода Радмоир Путник

„И ја се осећам необично узбуђен пред овим старим ратником. На лицу, чије су црте болешћу скоро уништене, виде се само очи као од челика, које живе, огледало једне несавладиве душе. Један тако моћан силан дух, у једном тако слабом немоћном телу! За четири године на овом дивном старцу, за кога сваки час изгледа као да је последњи, ово је пети рат“, бележи италијански ратни дописник Фери Пизани по сусрету с тешко болесним војводом 1915. године. А војсковођу, чија је официрска каријера започела поразом на Калипољу, па се успињала преко Куманова, Битоља, Брегалнице, Цера и Колубаре заправо је само болест и могла да победи. Путник се није предавао ни пред надмоћнијим непријатељем, нити би устукнуо пред вишима по чину, а ни пред самим краљевима када је био сигуран да је у праву и када је требало бранити сопствену част и достојанство својих војника.

Због својих неочекиваних иступа знао је и да заврши у војном затвору; краљ Милан га беше одстранио из активне службе, па га је после Петар I поставио за начелника генералштаба; ни отаџбина се није најбоље понела према свом јунаку, чувеном и по необичној скромности – тек 1926. године је његово тело пренето у Београд из Нице где је преминуо 1917. У годинама мира је бивао и министар војни заслужан за опремање армије европским наоружањем, али и предавач тактике на Академији, премда се заправо у ратовима, а ни један га није мимоишао, још више доказивао као изузетни стратег.

У службеној карактеристици Радомира Путника за 1878. годину стајало је да је овај артиљеријски официр потпуно способан за самостално командовање и администровање једном бригадом, те да има добро и стручно артиљеријско знање, да је карактера чврстог и поузданог, па да је присебан у опасним моментима, љубљен од својих трупа које успешно води у бој и праведно строг спрам млађих.